Delimo autorski tekst Duška Lopandića, potpredsednika Evropskog pokreta u Srbiji i predsednika Foruma za međunarodne odnose EPuS-a, objavljen 24. aprila na portalu novimagazin.rs. 

Ono što iz današnje perspektive čini posebnu sličnost između dve zemlje jeste njihov neuspeh u politici evropskih integracija, koji je imao uporedive negativne efekte na njihovu unutrašnju i spoljnu politiku

Posmatrano prema geopolitičkim karakteristikama Srbija pomalo podseća na Tursku, iako su dve zemlje u različitim svetskim i ekonomskim „ligama.“ Turska je članica G- 20 i desetak puta je demografski, geografski i ekonomski veća od Srbije. Dve zemlje se kulturološki kao i sociološki drastično razlikuju – religija i bliža i dalja istorija.

Turska vojska je nakon SAD najveća među članicama NATO, a njen ključni geografski položaj između dva kontinenata i tri mora čini je realnom regionalnom silom koja na razne načine utiče na svoje susedstvo na Bliskom Istoku, Centralnoj Aziji, Kavkazu, Mediteranu i Balkanu.

Srbija podseća tek na „malog brata“ zemlje Ataturkovih potomaka. Kao kontinentalna i podunavska zemlja, Srbija se nalazi u centru Balkana i svojom pozicijom, relativnom veličinom (u odnosu na manje susede), kao i brojem suseda (osam u odnosu na 11 u slučaju Turske) deluje u kompleksnom okruženju, a njena politika (unutrašnja i spoljna) direktno ili indirektno ima uticaja na susede (tzv. „Zapadni Balkan“).

Ono što iz današnje perspektive čini posebnu sličnost između dve zemlje je njihov neuspeh u politici evropske integracije koji je imao uporedive negativne efekte na njihovu unutrašnju i spoljnu politiku – opet u različitim proporcijama imajući u vidu njihove velike sociološke i političke razlike. I Srbija – a Turska još mnogo više – drastično su se udaljile od osnovnih političkih kriterija iz Kopenhagena koji predstavljaju minimalni uslov za članstvo u EU.

ZAGUBLJENA MOĆ

U oba slučaja proces „evropeizacije“ njihovih političkih sistema tokom poslednje decenije nije uspeo. U istom smislu, u spoljnoj politici i jedna i druga zemlja su uglavnom odustale od usklađivanjem sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. U slučaju Turske to je bilo još drastičnije, iako se radi o članici NATO. Turska se uskladila sa samo osam odsto međunarodnih izjava EU u odnosu prema 51 odsto kod Srbije u 2024. godini. Ovo udaljavanje je svaki put bila posledica nepostojanja realne perspektive članstva u doglednom periodu u kombinaciji sa različitim spoljnopolitičkim ili bezbednosnim u slučaju Turske izazovima (rat u Ukrajini i reakcije EU). kao i manje ili više zamrznutim konfliktima koji su od vitalnog značaja za jednu ili drugu zemlju (pitanje Kosova u slučaju Srbije, kiparski problem i kurdsko pitanje u slučaju Turske, povezano i sa ratovima u Siriji i Iraku i dr.

Primetna je uzročno-posledična veza između dužine ulaska u članstvo EU i ozbiljnosti reformi u zemlji kandidatu, koje se sprovode u skladu sa Kopenhaškim kriterijumima i uslovima za članstvo Unije. Krajem prošlog i početkom ovoga veka, EU je imala daleko veću „transformacionu moć“ na zemlje kandidate za članstvo, jer su pregovori o pristupanju trajali jedan do najviše dva politička ciklusa. Tako je, na primer Estonija podnela zahtev za članstvo u EU 1995, pregovori su otpočeli 1998, a završeni 2002, da bi, nakon ratifikacije ugovora, Estonija uz devet drugih zemalja ušla u EU 2004. Pregovori su efektivno trajali nešto više od četiri godine, a formalno – od podnošenja zahteva do članstva prošlo je devet godina. Političke elite u takvim uslovima imaju mnogo veći podsticaj da realizuju proevropske reforme koje su često skupe i nepopularne, ali zemlja ima značajnu „nagradu“ u vidu članstva u EU.

PRIMER TURSKE

U ekstremnom slučaju Turske, u tzv. „otvorenim pregovorima, ova zemlja je podnela zahtev za članstvo tadašnje EEZ 1987, proglašena je za zvaničnog kandidata 1999, a pregovori o pristupanju su otpočeli 2005. godine! Dve decenije pregovora Turske za članstvo u EU se mogu grubo podeliti na period evropeizacije i ozbiljnijih napora Turske da sprovedu demokratske reforme (kraj prošlog i prva decenija XXI) i na kasniji period stagnacije reformi, regresije demokratije i delimičnog odustajanja od tradicija Ataturkove sekularne države.

Dugogodišnji šef turske države. R.T. Erdogan je došao na vlast na talasu demokratizacije koja je u turskom slučaju značila i delimičnu islamizaciju, kao i prekid sa tradicijom dominacije vojske u političkom životu. U drugom periodu vladavine, Erdogan je kao prvi direktno izabrani predsednik od 2014. pojačao autokratsku vlast, što se posebno pojačalo nakon neuspeha državnog udara 2016. godine. Iako pristupni pregovori nisu formalno ni danas u potpunosti otkazani, od 2018. godine, prema oceni Evropskog saveta, više ne postoje uslovi za otvaranje ili zatvaranje pregovaračkih poglavlja.

Turska je i dalje uključena u spisak zemalja kandidata za članstvo EU. Evropska komisija podnosi redovne izveštaje o napretku kao i za sve ostale kandidate. Predsednik Erdogan s vremena na vreme ritualno podseća da je Turska kandidat za članstvo u EU, što je nerealno, iako od 2022. godine, odnosno od povratka koncepta o geopolitičkom razlogu za proširenje EU (na Ukrajinu i Moldaviju) više ne deluje sasvim utopijski. S druge strane, turski autokratski sistem je sve udaljeniji od kriterija iz Kopenhagena, kako je to nedavno viđeno i povodom hapšenja glavnog opozicionara i gradonačelnika Istanbula E. Imamoglua.

PRIMER SRBIJE

Dok je Turska od početka pristupnih pregovora u javnosti i političkim krugovima pojedinih država članica EU bila sporna kao kandidat i imala realno male šanse da realizuje članstvo u EU, to nije bio slučaj sa Srbijom početkom veka. Nakon Solunskog samita EU-ZB 2003. godine Srbija je zajedno sa celim Zapadnim Balkanom uključena u kategoriju „potencijalnih kandidata“ za članstvo EU.

Međutim, Srbija tokom prve decenije ovog veka nije ostvarila dovoljnu unutrašnju političku koheziju (problemi odnosa sa Crnom Gorom, Kosovo, obaveze prema Haškom tribunalu itd.) da bi iskoristila tadašnji „momentum“ za pristupanje. Poslednji voz ka EU sa Zapadnog Balkana uhvatila je samo Hrvatska 2013. godine. Hrvatski pregovori su realno trajali od 2005-2011, tj. šest godina.

U periodu predsedavanja Srbiji Borisa Tadića, tj. dominacije Demokratske stranke u vladi Srbije (2008-2012) došlo je do pomaka – iako jako sporo – ka stvaranju uslova za početak pregovora o članstvu. Kandidatura za EU je podnesena 2009. godine, nakon finalizacije sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU- Srbija. Pregovori o pristupanju EU su formalno otvoreni dolaskom SNS – SPS koalicije na vlast i paralelno sa zaključenjem „Prvog Briselskog sporazuma iz dijaloga“ Beograda i Prištine.

Međutim, iste godine kada je održana prva međuvladina konferencija o proširenju (MKV) EU sa Srbijom (2014.) predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker) izjavio je da neće biti novog proširenja Evropske unije u toku njegovog mandata, odnosno do 2019. godine. U to vreme, srpske vlasti su zvanično najavile da nameravaju da proces usklađivanja nacionalnih propisa EU završe do 2018. godine, što možda nije bilo nemoguće imajući u vidu da se još uvek radilo o nekoj vrsti reformističke i koalicione vlade u Beogradu u kojoj su učestvovali stranka G17 (Regioni Srbije), kao i neki autentični proevropski eksperti.

Međutim, u drugoj polovini prošle decenije pojačani su negativni trendovi – „zamor od proširenja“ u EU, s jedne strane, i sa druge strane proces pretvaranje u Srbije u hibridni sistem „stabilokratije“, odnosno potpuno preuzimanje vlasti (na svim nivoima) od strane Aleksandra Vučića i SNS.

Kada je krajem 2017. godine Evropska komisija pokušala da u opticaj uvede ideju da pregovori sa (tada) vodećim zemljama Zapadnog Balkana u pregovorima („frontrunners“) budu završeni oko 2025. godine, ova ideja o krajnjem datumu je bila odbačena od strane država članica (Evropski savet u Sofiji 2018).

Formalni pregovori o pristupanju Srbije su imali sve sporiji ritam. Prvih godina održavane su po dve međuvladine konferencije godišnje na kojima su svaki put otvarana po dva poglavlja (ukupno četiri godišnje). Sa tim ritmom, bilo je potrebno minimalno 8-9 godina za otvaranje svih poglavlja (ukupno 35). Međutim, negativne unutrašnje i spoljne okolnosti (u Srbiji i u EU) su dovele do daljeg usporavanja pregovora, pa je tokom 2019. godine na MVK otvoreno samo po jedno poglavlje. Tzv. „nova metodologija“ proširenja EU kojom je u načelu trebalo poglavlja da budu zamenjena „klasterima“ u cilju ubrzavanja pregovora nije dala nikakve efekte.

Srbija je krajem 2021. godine otvorila klaster 4. Od tada su formalni pregovori praktično stali, što je u prvom redu bila posledica odluke srpskog rukovodstva da se nakon agresije Rusije na Ukrajinu (februar 2022) ne pridruži politici EU prema Rusiji, odnosno sankcijama protiv Moskve. Srpsko rukovodstvo je tako „trampilo“ strateški cilj – pregovore sa EU (ali bez krajnjeg cilja na vidiku), sa interno popularnijim taktičkim geopolitičkim rezultatom neuvođenja sankcija Rusiji.

UTICAJ GUBITKA PERSPEKTIVE

Kao i u slučaju Turske, gubitak jasne perspektive članstva u EU je imao za posledicu urušavanje demokratskih institucija i načela vladavine prava u Srbiji. Godine 2020. u Srbiji su održani parlamentarni izbori koje je gotovo cela opozicija bojkotovala. Period krize uzrokovane pandemijom virusa kovid-19 pojačao je autoritarne trendove. Turska je 2021. godine prema ocenama Freedom housa bila na 2. mestu u svetu među zemljama u kojima su pale demokratske slobode tokom deset prethodnih godina. Na istoj tabeli Srbija je zauzela 18 mesto. Srbija je od „slobodne zemlje“ nakon 2019. godine postala „delimično slobodna zemlja“. Slične su ocene i kada su u pitanju medijske slobode ili percepcija stepena korupcije.

Da zaključimo, sa gubitkom realne perspektive ulaska u EU u doglednom periodu, gubi se u praksi transformaciona moć EU na zemlju kandidata i njen realni uticaj se smanjuje. Ovo se jasno pokazalo u slučajevima Turske, odnosno Srbije – iako ne u istoj meri. I turski i srpski režim su, uz napuštanje demokratske agende, svoje unutrašnje ciljeve usmerili na ekonomski domen (mnogo uspešnije u turskom slučaju).

U spoljnopolitičkoj areni, gde Turska ima, po rečima njenog nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Ahmeta Davatoglua, mnogo veću „stratešku dubinu“ od Srbije, ova zemlja je preduzela aktivnu politiku jačanja svog mekog uticaja i tvrde moći u okruženju. S druge strane, srpski režim je ušao u proces transakcionih međunarodnih veza sa nizom zemalja od Kine do zemalja Zaliva, pokušavajući da privremeni gubitak evropske perspektive zameni kratkotrajne ekonomske koristi za vladajuću koaliciju na vrhu. Imajući u vidu tadašnje ograničene ambicije politike proširenja, EU je u praksi uglavnom ignorisala klizanje ka autoritarnom režimu u Srbiji, dok je Evropska komisija stanje stvari „primala k znanju“ samo u svojim godišnjim izveštajima o zemljama kandidatima.

Međutim, i pored sličnosti u posledicama (privremenog) gubljenja evropske perspektive , pozicije Turske i Srbije u odnosu na pitanje pristupanja Uniji su strateški ostale različite. Položaj Srbije i njena veličina zemlje su takvi da za nju i dalje nema ozbiljne geopolitičke i geoekonomske alternative za članstvo u EU. Srbija je i dalje u načelu realan kandidat za članstvo EU iako je trenutno ometena politikom vlastitog rukovodstva. S druge strane, Turska ima širi izbor jer je mnogo veća zemlja i nije enklava unutar EU, poput Srbije. Međutim, turska kandidatura podrazumeva i mnogo ozbiljnije strukturne probleme za politiku proširenja EU nego što je to slučaj sa zemljama Zapadnog Balkana.

Otvaranje određene realnije perspektive proširenja EU za period do 2030. godine srpski režim dočekao je potpuno nepripremljen, usred duboke političke krize i nakon dugogodišnje podsticanog evropesimizma u srpskoj javnosti. Srbija koja više ne ispunjava osnovne političke kriterije iz Kopenhagena sa sadašnjim rukovodstvom nema realnu perspektivu članstva u Uniji što ne menjaju demagoške parole vrha vlasti o „prilagođavanju“ propisa do 2026. godine. Izgubljena između spoljnopolitičkih „vrludanja“ i unutrašnjih kriza, srpska politika više podseća na putnika zaglavljenog na Carigradskom drumu nego na vozača koji se uputio auto-putem za Brisel.

Tekst je za portal novmagazin.rs napisao Duško Lopandić, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i predsednik Foruma za međunarodne odnose EPuS-a. Članak na sajtu sa kojeg je tekst podeljen je na portalu novmagazin.rs objavljen je u četvrtak, 24. aprila u 21:12, na linku: Neuspeh evropskih integracija Srbije i Turske: Na carigradskom drumu :: Iz nedeljnika NM